Već samo spominjanje reči “gladovanje” čitaocu priziva u sećanje scene iz vesti o suši u Africi, ili snimaka izgladnelih logoraša. I naša lična iskustva kada preskočimo neki obrok, ili pokušavamo minimalnim uzimanjem hrane da omršamo, govore da je glad neprijatno osećanje i stanje za izbegavanje. Od dečjeg uzrasta smo plašeni, kada usled zdravog, prirodnog nagona, nismo hteli da jedemo, da nam se može svašta dogoditi. “Jedi sine da porasteš, nemoj da padneš u nesvest, gricni ovo da bolje pamtiš u školi”, samo su neki od komentara kojim ste ubeđivani da uzmete još neki zalogaj. Oni uporniji, koji su branili ograničenost sopstvenih potreba odbijanjem bogate roditeljske argumentacije u prilog obilnog obroka, mogli su biti suočeni sa pretnjom sirovom silom. Tako možemo lagano menjati zdrave navike slušanja sopstvenog organizma i postati “zdravi” i “krupni” ili “buca” koji je ponos familije. Onda s vremenom počinjemo da jedemo zato što je vreme ručku, a ne zato što smo gladni, dobar zalogaj postaje stvar prestiža; hrana može da bude najbolji drug i uteha, a mi se žalimo kako se sve što pojedemo „lepi“ za nas i kako moramo da se vratimo nekom sportu iz mladosti da bi skinuli „par“ kilograma viška. Priča može da ima nastavak u određenim zdravstvenim tegobama, smetnjama i „ozbiljnim“ bolestima, koje se naslanjaju na višak kilograma i višedecenijsku „zađubrenost“ organizama lekovima i otrovima iz hrane...

Gladovanje se spominje kao duhovna praksa i put samospoznaje u svim svetskim religijama: gladovali su, i o tome ostavili pisane tragove, Mojsije, Buda, Isus Hristos i milioni drugih „bogotražitelja“. Uz razvijanje volje i vežbanje samodiscipline, gladovanje im je donosilo savršenu zdravlje i prosvetljenje. Kao što san ima okrepljujuće delovanje na čitav organizam, tako i gladovanje, kroz odmor organa za varenje, osvežava i oživljuje telo i duh.

Gladovanje u prirodi srećemo kod životinja, kada one nagonski odbijaju hranu dok su bolesne. Slično i mi gubimo apetit pri visokim temperaturama ili kada osećamo nemoć usled neke bolesti. Za lekovito dejstvo gladovanja se znalo hiljadama godina unazad i ono je zbog toga primenjivano u lekarskoj praksi. Čuvena Hipokratova rečenica glasi:“Kada  doktor hrani pacijenta, on ne hrani njega, nego njegovu bolest“. Savremeni čovek se, uglavnom, hrani pogrešno i prekomereno. Unoseći u sebe meso i suvomesnate proizvode, šećer, belo brašno i kuhinjsku so, on se pre truje, nego što se hrani. Količina hrane koju unosimo u sebe je često predmet viceva, pa se u jednom od njih kaže;“1000 kalorija su čovekove dnevne fizičke potrebe, 2000 kalorija su psihičke, a 3000 kalorija su čovekove psihijatrijske potrebe!

      Nepotreban je i pogrešan strah da ćelije ostaju bez hrane u toku gladovanja, jer bolest i nastaje usled preopterećenja ćelija hranljivim materijalima. Naprotiv, ćelije i svi važni organi se ishranjuju na račun suvišnih sastojaka manje važnih organa i produkata bolesnog tkiva. Oslobođeni preteranog rada, organi za spoljno lučenje pokazuju snažnu aktivnost. Pluća i koža luče velike količine otrovnih gasova i štetnih materija, što se oseća po neugodnom zadahu, znoju i smradu, koji čovek oseti kod sebe. Mokraća je gušća i jakog, neprijatnog mirisa, koji podseća na miris kada pijemo neke jake antibiotike, puna je štetnih produkata, kao što je mokraćna kiselina.

      Pojačan rad žlezda proizvodi obilnu sluz, bolesni procesi se rastvaraju i krv nosi te produkte ka svim izlazima. U tom lučenju utiču i usta, nos, grlo, pluća i polni organi. Jetra luči veću količinu žuči , jezik postaje nečist i ima naslage, luči se obilna i gusta pljuvačka, koja ide iz želuca i sinusa. To pojačano čišćenje organizma dovodi do propratnih tegoba kao što su gađenje, nervoza, glavobolja, bolovi u zglobovima, povećana temperatura. Glad se neprijatno oseća obično do sedmog dana, nakon čega organizam u potpunosti kroz proces autolize dovodi u idealne mere sve vitalne parametre, kao što je nivo šećera, arterijski pritisak i broj otkucaja srca. Uzimanje vode, duge šetnje, tuširanje, masaže, klistiranje debelog creva, znatno olakšavaju propratne tegobe, koje sa čišćenjem i samolečenjem organizma, lagano nestaju.

      Gladovanje se može koristiti i kao preventivna mera kod svih „zdravih“ osoba, a naročito onih koje su navikle na obilnu ishranu, uzimanje alkohola, duvana i kafe i drugih, štetnih sredstava za uživanje. Gladovanje čisti krv i povećava dezinfekcionu moć jetre, jača i podmlađuje organe i ćelije, donoseći novu snagu celom organizmu. Zato kuru gladovanja nazivaju i „kurom podmlađivanja“. Čovek dobija finiji izraz lica, zdraviji izgled, ten postaje čist, telo vitkije i pokretljivije, masne naslage na trbuhu i kukovima nestaju, disanje postaje slobodnije, hod mladalački, probava savršena, srce radi punom snagom... Odmoren i osvežen nervni sistem donosi vedro raspoloženje, puno poleta i optimizma. Čovek se budi odmoran i radostan. Naučnici su utvrdili da telo, nakon petnaestodnevnog gladovanja probavlja hranu kao u mladim godinama, izmene bazalnih sastojaka tj. mineralnih soli se kod četrdesetogodišnjeg čoveka približava izmeni kod dvanaestogodišnjeg deteta. Lekovito dejstvo gladovanja je u njegovoj kauzalnosti, jer ono čišćenjem uklanja uzroke bolesti, a ne leči simptome bolesnih procesa, što je čest slučaj u savremenoj medicini.

      Naravno, u ovom kratkom osvrtu na samo gladovanje, treba napomenuti i specifično dejstvo na um, psihu i duh čoveka koji ga primenjuje. Odluka da se pristupi gladovanju je korak ka samodisciplini, savladavanje tegoba tokom gladovanja jača volju i samopouzdanje, a poboljšanje opšteg stanja i izlečenje daruju veru u lekovito dejstvo prirode i višu inteligenciju koja upravlja svim procesima, odnosno u Boga. Radost koja se budi u čoveku, je radost spoznaje da nije sam, da je deo te Sile koja je „porodila“ celu Vasionu i da sa svakim udisajem i izdisajem kroz njega govori zakon Božiji. Spoznaja toga daruje želju za življenjem religioznog ideala, jer su nevinost dečja i neuzrokovana radost, darovi Beskonačnog! Kao što reče apostol Pavle:

 I uho ne ču
niti na srce, čoveku ne dođe,
To sprema Bog

      onima koji ga ljube.“

Piše Rade Delić