|
ПУШЕЊЕ ЈЕ ВИШЕ ОД ИГРЕ
НИЈЕ СВЕЈЕДНО ДА ЛИ ЗАВИСАН ЧОВЕК УГРОЖАВА СЕБЕ, ШТО НИКАКО НЕ СМЕ ДА ЧИНИ, ИЛИ УНИШТАВА И СВОЈЕ НАЈДРАЖЕ. ПУШЕЊЕ ЈЕ ЗАТО НАДИШЛО ОБИЧНЕ ПРОБЛЕМЕ И ПОСТАЛО СИМБОЛ ОДНОСА ПРЕМА СТВАРНОСТИ, ЖИВОТУ, СМРТИ И, КОНАЧНО, ТВОРЦУ.
ПИШЕ: Проф. др Светозар Радишић
Људска бића све више угрожавају природу и осећања према њој. Све мање је миљеника природе на које она шароликим сјајем делује као некаква чаролија, док ствара осећања бескрајне среће и блаженства. Све ређе „непоправљиви роментичари” успевају да посматрају звездано небо, синчев излазак и залазак, цветне долине с планинских висова, или да се одмарају на зеленој трави у хладу високог храста. Све је мање заљубљеника у звуке веселог жуборења планинских врела, поја и цвркута птица и оних који посматрају како са цвета на цвет прелећу лептирићи, осе, пчелице и свици. Не само да су се људи отуђили од природе и „немају времена да имају времена”, него и те идиличне слике полако гасну и нестају. Чак су и планински потоци загађени, цвеће је изгубило мирис, а птице изумиру заједно са биљем, изворима и шумама, јер је горди човек Максима Горког, ради свеопштег прогреса и профита, хемикалијама и радијацијом, несмотрено, изгледа заувек, затровао флору и фауну. О каквом човеку је реч? Да ли о оном коме је проблем нова финансијска катастрофа, контрола људи и ума, нова нанотехнолошка ера, или лаж, лицемерје и клонулост духа? Све о њему већ су написали Јован Цвијић, Јаша Томић, Владимир Дворниковић, Рудолф Арчибалд Рајс...
ПУШЕЊЕ МНОГО КОШТА
Данас људи не зависе само од дрога, алкохола, дувана, лекова, телевизије, компјутера, мобилних телефона, информација, политике, религија... Ипак, поводом националног дана борбе против пушења под слоганом „100 дана без дима”, важно је да се објасни да једна од зависности има скоро космички значај. Алкохоличар наноси биолошку штету себи и појачава друштвену штету. Овисници о дрогама и таблетама чине исте настраности. Многе зависности нису довољно проучене и не знају се кривци нити последице, али штетност од пушења захтева посебну пажњу. Пушач биолошки уништава себе и друге, а друштвене последице су мање приметне и добро прикривене. Није тешко да се то помисли и каже у Србији која је по броју пушача трећа у Европи. Како би лепо било да су Србијанци још у нечему трећи, а да то не буду спорт, свађе и забава. Занимљиво је и парадоксално да је дувански дим веома популаран у српским здравственим установама. Чак 31 одсто лекара у Србији пуши. Међу инспекторима има много пушача, те нису мотивисани да пријављују и кажњавају друге.
Процењује се да више од 19.000 непушача у Европи умире у току једне године због пасивног пушења. Ако жели у Европску унију Србија ће морати да протера дим дувана, бар с јавних места. Европска комисија најавила је да ће у свим државама ЕУ одговарајући закони морати да ступе на снагу до 2009. године, чиме све земље те уније постају „државе без дуванског дима”. Искуства многих земаља показују да је најефикаснија мера у борби против пушења „подизање” цена цигарета, а дуван у Србији значајно је јефтинији него у другим земљама Европе. Запаљена цигарета у француском кафеу уживаоца кошта 68 евра, а власника ресторана, ако није видљиво истакао забрану и организовао њено спровођење, 135 евра. Власници кафана и кафића могу да буду кажњени чак и до 750 евра, уколико су пушача подстицали на „грех”, постављањем, на пример, пепељара. Спровођење све ригорознијих закона контролишу полицајци, жандари, инспектори рада, инспектори медицине рада, санитарни инжењери и многобројни други службеници који припадају министарствима унутрашњих послова, здравља, економије и рада. Резултати су ипак скромни, све подсећа на чувену прохибицију с почетка 20. века.
У ствари, потребно је да се другачије размишља о пушењу. Како се ништа не мења ни у вези с пушењем, старије генерације могу да се присете изванредних карикатура објављених у загребачком часопису „Полет” крајем шездесетих година. На карикатурама су били чекач пушач, чекач пишач, чекач бандероподупирач, чекач зевач... Најобичнији је био чекач пушач, сви остали били су смешни. Ко год је написао текст о пушачима или јавно изрекао своју критику о пушачима и њиховој бескрупулозности изгубио је, аутоматски, више до тада „истинских” пријатеља. Пушачи не могу да прихвате дружење с неким ко је против пушења, мисли и говори о том феномену и прихвата пушаче упркос томе. Текст који следи написан је у жељи да људи размисле – разумеју себе и своје мисли. Много мањи циљ, скоро да не постоји, је ослобађање од преосталих „искрених пријатеља” који пуше.
ЗА РАЗМИШЉАЊЕ УЗ КОЛУТЕ ДИМА
Шта, у ствари, говоре пушачи?
Прво, најчешће снатре уз мисао: „Пушење је, по свему судећи, штетно за мене и околину, уколико су тачни медицински подаци, али има их који су много лета пушили и доживели стоту”. Будући да не треба имати никаквог респекта према сопственим слабостима и да човек треба стално да настоји да их се ослободи, јасно из наведеног исказа произилази да је реч о свесном или могућем убијању себе и најближих (најдражих). Такву одлуку човек мора да донесе уз „космички бол”, јер је свестан последица. Опредељење за тихо и постепено убијање себе и најдражих сврставање је на страну зла, у односу на страну добра. При томе је изражена је саможивост типа: ако не живим ја не морају ни други, без обзира што их волим. Љубав према било коме не подразумава његово уништавање. Непитање других (на пример, деце, родитеља, брачног друга): да ли прихватају тровање дуванским димом, бескрупулозна је и безбожна агресија на њихово тело и душу.
Рачунање да има оних који су дуго живели иако су пушачи, пренебрагава истину да је дим штетнији за, у већини случајева, присутне непушаче (најдраже људе). То је потпуна себичност, саможивост и умишљеност. Непоштовање других људи изражава се и навиком пушача да било где баце згужвану кутију (чувено пакло) и пикавце. На пример, познат је податак да више од 70 милиона пикаваца годишње са тротоара и травњака у Србији не чисте само пушачи. Многи шумски и кућни пожари изазвани нехатом пушача однели су уз уништење драгоцених тековина и људске животе а мора неуморно избацују на обалу прљавштину која подсећа на грехом упрљане душе.
Друга мисао неслободних пушача није нимало мање позната: „Немоћан сам. Пушим јер имам много животних проблема и живим у беди. Ипак пазим на децу: говорим им да су дуван и остале дроге штетни. Настојим да их што боље васпитам и спремим за сурову сутрашњицу”. Природно, реч је о чистом лицемарју. Деца се први пут сусрећу с лажима и лицемерјем код таквих људи. Деци која тек полазе у вртиће, или само што нису стасали за њих, није јасно како се пред њима „убија” особа од које зависе и, при том, тврди да су цигарете опасне и да их воли. Тај „шок” деца превладавају тек када и сама уђу у низ парадоксалних кола, ствараних у претходним бездушним генерацијама. Тада већ и сама сматрају да је живот лудница и хаос препун лажи, подлости, подвала и обмана. Стога је пушење пред децом, благо речено, неваспитно и деци необјашњиво. Када припадници сиротињског слоја пуше, стварају и покривају још један апсурд – цигарете нису бесплатне. Уложени новци могу послужити за ублажавање и извлачење из лоше ситуације, или за здравље, а не против њега. Када неко пуши, а његова деца немају за хлеб и млеко, чини чисти, безосећајни злочин над својом нејачи.
Трећа, од многих познатих, чудних мисли, које припадају искључиво пушачима је: „Зашто да престанем да пушим када ми није важно колико ћу живети – посебно у овом отужном свету и животу. Ионако, ми је трајање одређено, без обзира да ли пушим или не. Треба уживати у сваком новом дану, јер је свако буђење поклон од Бога”. Заборављају, при том, да човек није сам. Од свакога, скоро увек, понеко зависи. Где је ту љубав и брига за друге и посебно за децу? Ко не води рачуна о осећањима других и не воли ни најрођеније, отприрођени је незнабожац. Мрзети друге не сме да буде опредељење, а опасно је и за човека који мисли само на себе. То више скраћује живот од тровања дуваном.
На основу претходног, пушач је особа са значајним и вишезначним проблемом. У односу према другима је бестидна, безбожна, бескрупулозна, безосећајна, себична, неваспитана и саможива особа, отприрођени лицемер, спреман да (не)промишљено угрози живот својих најближих, будући да обично пуши у друштву најближих – деце, супружника, родитеља, рођака и пријатеља.
Пушач је заправо продукт мамонистичког друштва, створеног у кухињи похлепног „великог брата” (мегакапиталисти – најимућнији људи планете, већином финансијски магнати). Он је заморче – несвесна жртва. Разлог за његово постојање је школски систем који васпитава и образује пушаче, потрошаче дувана. Тај дуван, попут сваке друге дроге и средства зависности, перфидно и преко својих дилера нуди „велики брат” преко својих службеника и слуга, ради личног задовољства, „прогреса” и профита. Дуванску индустрију, индустрију лекова и дроге, као и индустрију оружја, финансирају исти људи, који уводе законе за спречавање дуванског дима и за борбу против наркоманије.
И од примене наведених закона „велики брат”, заједно са својим поданицима зарађује. Службеници „великог брата” су у Европској комисији, која стално нешто условљава Србију, а слуге су полицајци, жандари, инспектори рада, инспектори медицине рада, санитарни инжењери..., сви они који су набројани у низу који наводно контролише примену закона. То је врхунац лицемерја. Билборде, ТВ рекламе и рекламе цигарета у штампи свакодевно посматрају председници, премијери, јавни тужиоци, скупштински посланици, полицајци, психолози, учитељи, васпитачи... и не реагују, као да живе у свету симулација, у другој димензији, негде изван овог живота, као да су сви огрезли у болести зависности – због неморала.
Али, стварни проблем није на том нивоу. Важно је да ли човек зна шта је душа и какве везе имају душе са пушењем. Стога, је тежиште претходних речи било на моралу, а још више на истини и љубави. А шта рећи о онима који попут Олдоса Хакслија предлажу ропство и оних који га полако а сигурно прихватају? Порфирије Иванов је рекао следеће: „Сва расуђивања, углавном, остају на папиру, а на делу, човеку је потребан титански напор да би превазишао своје егоистичке и похлепне пороке, и то му никада потпуно не успева. Може бити да то зависи и од његовог физичког стања, од комуникације с природом, којој тако мало поклања пажње? Тако је човек постао паразит на телу природе, 'разбојник и убица'”.
Стога, се од човека и не очекује да изгради у себи неку моралну чистоту, неку снажнију духовност, будући да је начин његовог постојања у корену неморалан и недухован у односу према природи и цивилизацијским тековинама.
www.svetozarradisic.com
|
Zdravlje i lekovito bilje 
